Opšte je poznato da mi, Balkanci volimo napraviti cirkus od svakog bitnijeg događaja u životu, od proslave rođenja djeteta tokom koga rodbina, prijatelji i kumovi kidaju garderobu sa mladog tate dok se mama u bolnici previja od bolova, preko proslave dječijih rođendana, krštenja, svadbi pa sve do sahrana.
Jeste li možda primjetili da su razlike između svadbi i sahrana kod nas minimalne i jedva se mogu primjetiti.
Za početak i svadbe i sahrane su sjajna prilika da se okupi rodbina iz svih krajeva bivše Jugoslavije, a sa posebnom pažnjom se dočekuju rođaci koji su trbuhom za kruhom otišili u bijeli svijet. Njima je to sjajna prilika da pokažu koliko imaju i kako se nisu pokondirili, a onima kod kojih dolaze prilika da izvuku neku korist. Na svadbama će dati najbolje milošte, a na sahrani će platiti šator i hranu za goste.
Većina svadbi i sahrana se organizuje pod šatorom, poslužuje se kako je red: supa, sarma, pečenje i alkohol koga je na sahranama nešto manji izbor nego na svadbama, ali ga ima. Kad je meni u pitanju kažu da je jedina razlika što se na sahranama ne služe kolače jer slatko označava slavlje. Mada u nekim krajevima bivše nam države ima i toga.
Kad je u pitanju dress code razlike su takođe minimalne, i na svadbama i na sahranama preovladavaju tamnije boje, na sahranama zbog tuge, a na svadbama jer svi žele izgledati mršavo i vitko. Imidže je inače jako važan, na sahrani se svi takmiče ko će izgledati tužnije, a na svadbama ko je ljepši.
Zajedničke strane
Popovi: Plaćamo ih i na svadbama i na sahranama.
Plakanje je sastavni dio oba događaja, što zbog sreće, što zbog tuge.
Evociranje uspomena: kakav je pokojnik bio, kakvi su mladenci bili kad su bili mali. Ružne stvari se uglavnom zaobilaze.
Profesionalne narikače: Na sahranama plaču, na svadbama podižu atmosferu.
Običaji: Običaji nas prate od rođenja pa sve do smrti i uz svaki važniji događaj u našem životu vezuje se bar jedan (ako imate sreće) bizarni običaj. Na svadabama bacamo jabuku, preskačemo metlu, jedemo med i orase. Na sahranama se pokrivaju ogledala, postoji čuvar koji paze da mačka ne uđe u kuću pokojnika da se “ne bi povampirio”, jede se na groblju, ne smije se spavati dok se pokojnik ne sahrani….
Muzika: E, sad tu je glavna razlika, na sahranama nema muzike iako na pojedinima samo to fali da bi se pretvorila u svadbu. Izuzetak su samo sahrane onima koji su bili bećari jer na njihovima uvijek moraju biti cigani ili tamburaši da ga dostojanstveno isprate na onaj svijet. Na sahranama se svira plehana muzika, koja prilično depresivna, a na svadbama Šaban koji nije ništa bolji i uz čije stihove mladenci preispituju svoju odluku.
Jedno je sigurno, svadbe i sahrane završavaju uvijek isto, rodbina se raziđe, jedni o drugima pričaju kako su se ponašali, koliko se običaja ispoštovalo, koliko se para potrošilo, koliko se pojelo, a koliko popilo. Srdačno se pozdravimo sa svim gostima uz opasku “pa je l’ se samo u ovakvim situacijama moramo viđati” i uz prazna obećanja da ćemo se češće čuti.